У оквиру Спониног културног пролећа у Скопљу одржано је предавање: “Издавачке едиције српске књижевности као темељи српског идентитета и српске културе” професора Горана Максимовића са Филозофског факултета у Нишу.
Максимовић је историчар књижевности, књижевни критичар, антологичар и професор.
Студије књижевности завршио је на Филозофском факултету у Сарајеву 1987. године, а постдипломске на Филолошком факултету у Београду 1993. године, где је магистрирао са темом Бранислав Нушић као приповједач, код проф. др Јована Деретића. Под менторством истог професора докторирао је 11. јула 1997. године на теми Типови смијеха у српској умјетничкој прози 19. вијека на Филолошком факултету у Београду.
-Размишљам како су се појавиле едиције у српској књижевности шта су јој врлине, а шта мане, то је једна лепа тема, за разговор и размишљање, зашто су важне за идентитет једног народа; многи и не могу да претпоставе да је прва едиција направљена у Панчеву, у издању првих књига Браће Јовановић 1880. године када је покренута једна библиотека која је носила име Народна библиотека, и у наредних 40-ак година објавила је 216 књига, до 1913. године. Имала је циљ да очува српски идентитет у процесу снажне гермнизације, и утицаја у Аустроугарској монархији да се сачува српски језик. А онда су ангажовали Ђорђа Поповића Даничара да осмисли, на леп начин, и то све може бити концепција може бити узор данас, рекао је Максимовић у уводном делу.
-Поменућу само нека имена која су се појављивала у едицијама…Српска књижевност почиње од Јована Рајића 18. века, па Достије Обрадовића, па затим прескок 19. век готово да нема писца, да би затим дошли: Његош, реалистични писци, Стерија Поповић, имао 5 књига у тим насловима…широко усмерена, из различитих области, па је место нашао и Иво Ћипико, Симо Матавуљ из Далмације; затим писаца који су на различите начине обележиле српску књижевност. На пример Павла Поповића, Димитрије Мита Калић, који је обрадио 44 портррета писаца из 18, и 19. века један замимљив лик који се школовао у Пешти, Бечу на славистичким студијама, а није добио место у и књизи Српска књижевна критика Предрага палавестре пре 20-ак година ни у фуснотама се не појављује, а написао је 4 књига критикас. Ова је едиција постравила здраве темље у српској култури, и све касније су рађене по овом моделу, поменуо је професор.
У наставку је говорио о занимљивостима, са првим српским књижарем – Григорије Возаревић, који је 1827, дошао у Београд и отворио прву књижару и прва издавачка делатност објављује прве књиге…рецимо; и сабрана дела Доситеја Обрадовића.
Након њега следи затишје, па онда Матица српска у Новом саду која је пресељена из Пеште покреће 1885. тачније Тихомор Остојић едицију: Књиге за народ Матице српске, једна необична едиција. До 1932. године објављено је 116 књига. То је подстакло Српску књижевну задругу да настави тим путем. Плаво коло СКЗ. Њу је покренуо Јован Јовановић Змај који је направио и лого, у групи су и Симо Матавуљ, Лаза Лазаревић – редовно коло, а замисао је била да се сваке године објаве седам наслова…
И тако је у свих тих 130 година заокружио се број 800 издатих књига чиме је начинила велики подухват, а са едициојом редовног кола 1913. излази последња књига; почиње Први светски рат, до 1921. застој, обновљена, али те године излазе само три књиге. Па тек након 10 година да дођу до оног замишљеног броја… Године 1941. прекид плавога кола, у доба окупације 1943, обнавља свој рад, излазе два кола – 14 књига…но после 1945, застој, 1951, редовно коло, али она два кола из доба другог светског рата су поништена.
Занимљиво да се у том послератном периоду појављује у едицији и књига о Јосипу Брозу Титу, а предговор је написао Добрица Ћосић.
Дакле, строго идеолошки контрлиосане, специфичан привид у континуитету српске књижевности…
Значајни су наслови о Сави Шумановићу, Надежди Петровић. Колико је та едиција важна данас говори податак да броји 800 књига, књиге за народ…Из личног доживљаја ми остаје памћење како су ка тој едицији имали однос преци. Мој деда није дозвољавао да тек тако олако узимамо књигу из едиције са полице, морали сте да то заслужите…
После Другог светског рата започета је едиција Српска књижевност српских писаца којну покреће Владимир Ћоровић -Историја књижевности, 1921, 1941, едиција 60 томова.
Нолит је био један од најачих издавача; Радивоје Микић, веома специфичне жанровске едиције: Прва српски роман 1980, друга – Српски мемоари 1987, и трећа Српска драма 1989. године.
Занимљиво међу 50 романа српске књижевности није било места за Анђелка Крстића, због идеолошких разлога. Меша Селимовић је представљен само са романом Дервиш и смрт. Рецимо; код Бранка Ћопића, Глуви барут изостављен. Нису се идеолошки уклопили. Затим, није било места за најбољу прозну књигу: Башта сљезове боје. То није ратни роман, већ књига о детињству. Понорница Скендера Куленовића…и још неке дилеме које прате едицију…закључио је Максимовић.
Извор: СПОНА
